Hajdeger nije bio filozof obrazovanja. Zato sam se začudio kada sam, pre par dana naišao na jedno njegovo zanimljivo razmišljanje o znanju i učenju, u knjizi Uvod u metafiziku. Izdvojio bih sledeća dva pasusa:
Samo posedovati informacije, bez obzira koliko široko bilo njihovo dejstvo, ne znači znati. Čak i kada su informacije fokusirane na ono što je praktično najvažnije u obrazovanju, to nije znanje. Čak i kada su informacije ... bliske životu, posedovanje informaicja nije znanje. Onaj ko ima takve informacije i dodao im je par praktičnih trikova još uvek je u gubitku i neizbežno će naleteti na stvarnost koja je uvek različita od sitničavog razumevanja bliskog životu i bliskog stvarnosti. Zašto? Zato što on ne poseduje znanje, pošto znati znači moći učiti.
Naravno, prema svakidašnjem razumevanju neko poseduje znanje ako više ništa ne mora da uči, ako je završio učenje. Ne. Zna jedino onaj ko razume da mora uvek ponovo da uči i ko je, na osnovu ovog razumevanja stigao do toga da stalno može da uči. To je mnogo teže nego posedovati informacije.
(Martin Hajdeger, Uvod u metafiziku)
Na prvo čitanje, gotovo mi se učinilo da Hajdeger govori o onome što se u obrazovanju danas dešava: stare prakse, koje su obrazovanje držale u izlolovanim institucijama, odvojenim od realnosti rada, obrazovne prakse prugastih prostora, propadaju i nastaju novi oblici: obrazovanje integrisano sa radnim mestom, dualno obrazovanje, kontinuirano obrazovanje. Da li je Hajdeger bio avangarda novog korporativnog obrazovanja?
Ne. Korporativno obrazovanje samo povećava dostupnost informacija. U stvari, nove obrazovne prakse još više guraju znanje, o kom Hajdeger govori, u zaborav. Korporativno obrazovanje nas drži stalno zauzetim (na neki način, to je nova industrija zabave) i navodi nas da eksplicitno odbijemo mogućnost susreta sa stvarnošću - naravno, samo privremeno, jer stvarnost je uvek tu, iza ćoška, da nas udari po nosu.