Slika mišljenja je, za Žila Deleza, predkonceptualno razumevanja koje određuje naše poimanje sveta. Ona se ispoljava kroz fraze kao što je "svako zna..." (na primer, "Svako zna da je Gustav Maler veliki kompozitor"). O njoj najčešće ne razmišljamo, nevidljiva je za nas. Efikasnija je kada deluje u tišini. Obuhvata neispitane stavove koje prihvatamo zdravo za gotovo i na osnovu kojih razmišljamo i ponašamo se.
Treće poglavlju Delezove knjige Razlika i ponavljanje bavi se pručavanjem (trenutno dominantne) slike mišljenja1. U tom poglavlju Delez definiše osam postulata slike mišljenja. Prethodni zapis me je podsetio na osmi postulat slike mišljenja - podređenost učenja znanju - pa ću navesti nekoliko pasusa iz knjige Razlika i ponavljanje u kojima se ovaj postulat opisuje:
Učenjem nazivamo subjektivno delovanje koji sprovodimo kada smo suočeni sa objektivnošću problema, dok termin znanje označava samo generalnu strukturu koncepata ili pravila koja nam omogućuju rešavanje problema. Dobro je poznat test iz psihologije u kome majmun treba da pronađe hranu koja se nalazi u kutijama iste boje među kutijama različitih boja: tu se javlja paradoksalni period tokom kog se broj 'grešaka' smanjuje iako majmun još ne poseduje 'znanje' ili 'istinu' potrebnu za rešavanje problema: povoljni momenat u kom je majmun-filozof otvoren za istinu, sam proizvodi istinu, ali samo do nivoa u kom počinje da prodire u obojenu gustinu problema. Vidimo kako je diskontinuitet među odgovorima ustanovljen na osnovu kontinuiteta učenja; kako se istinitost i neistinitost raspoređuju u skladu sa razumevanjem problema; i kako konačna istina, kada je najzad dosegnta, nastaje kao granica potpuno shvaćenog i određenog problema, ... kao rezutat koji se ne događa samo u glavi nekog majmuna. Učiti znači stupiti u univerzalnost odnosa koji čine Ideju i u singularnosti koje tim odnosima odgovaraju. Lajbnic je pokazao da je ideja mora ... sistem veza, diferencijalnih odnosa, između čestica ...koji odgovara stupnjevima promena tih odnosa - ukupnost sistema [mora] ispoljava se kroz kretanje talasa. Naučiti plivati znači spregnuti tačke svog tela sa tačkama objektivne Ideje kako bi se obrazovalo polje problema. Ova sprega određuje prag svesti, nivo na kom je naše stvarno delovanje prilagođeno našem poimanju stvarnih odnosa i time dovodi do rešenje problema... Shodno tome, 'učenje' uvek prolazi kroz nesvesno, odigrava se u nesvesnom.
Učenik [šegrt] uzdiže svaku svoju sposobnost do nivoa transcendentne primene. U čulnosti, on pokušava da na svet dovede tu drugu moć koja shvata samo ono što može da se oseti. To je obrazovanje čula... Na osnovu kojih znaka čulnosti, posredstvom kojih dragocenosti sećanja, pod krivljenjima određenim singularnostima koje Ideje će nastati misao? Nikada unapred ne znamo kako će neko učiti: šta treba da se voli da bi neko dobro naučio latinski, zahvaljujući kojim susretima se postaje filozof, iz kojih rečnika se uči mišljenje... Ne postoji metoda učenja, kao što ne postoji ni metoda traženja blaga. Postoji jedino nasilan trening, kultura ili paideia koja zahvata čitavu individuu... Kultura je, nehotična pustolovina, kretanje učenja koje povezuje čulnost, sećanje i misao sa svim neophodnim surovostima, kao što je rekao Niče, upravo da bi "obučila narod mislilaca", ili da bi "obučila duh".
Svakako, važnost i dostojanstvo učenja se često ističu. Pa ipak, oni su, u najvećem broju slučajeva, odavanje počasti empirijskim uslovima nastanka znanja: plemenitost se otkriva u pripremnim radnjama koje moraju da nestanu u rezultatu. Štaviše, čak i ako insistiramo na specifičnosti učenja i na vremenu koje ono zahteva, to radimo da bismo umirili savest psihologije koja ne dopušta sebi da porekne neprikosnoveno pravo znanja da predstavi čitav domen transcendentalnog. Učenje je samo međustanje između neznanja i znanja, prelaz sa jednog na drugo. Možemo slobodno da kažemo da je učenje, posle svega, beskonačan zadatak. I pored toga, ono se odbacuje sa okolnostima i usvajanjem znanja, isključuje iz suštine znanja za koju se pretpostavlja da je jednostavna i da ima formu unutrašnjeg ili apriornog elementa ili čak regulativne Ideje. Na kraju, učenje pripada pacovu u lavirintu, a filozofu izvan pećina pripada jedino rezultat - znanje - kako bi mogao da otkrije njegove transcendentalne principe.
Učenje je živa aktivnost, stalna promena, "dovođenje tačaka svog tela u spregu" sa tačkama polja problema. Upravo kada prestane učenja, nastupa znanje, o kome govori Delez: ostaju tragovi nekih ranije rešenih problema, prazne ljušture ranijih učenja. Mi učenje vidimo kao sredstvo za postizanje cilja (znanja), podređeno znanju. Otuda i uporna priča o obrazovnim ciljevima, koja je obeležila obrazovanje dvadesetog veka - i, naravno, otpor: Djuijevo insistiranje da obrazovanje nema drugih ciljeva osim sebe samog.
Tok učenja ne može se predvideti - to je besciljna šetnja, Braunovo kretanje kojim učenik ide od problema do problema. Peter Norvig je, u svom odličnom tekstu o učenju programiranja rekao da je potrebno 10 godina (ili možda 10.000 sati rada), da bi neko postao programer. To ne znači da tih 10 godina treba da se izoluje i da naprosto sačeka da vreme prođe (kao što čekamo da se završi download filma sa Interneta). Treba odmah da se uključi u polje problema, u žive projekta na kojima rade drugi programeri, iako ne zna unapred gde će ga takvo učenje na kraju dovesti. Pri tome, uvek postoji opsasnost da će se ispostaviti da je, sa tačke gledišta znanja, vreme potrošeno na učenje bilo protraćeno, da smo završili sa beskorisnim znanjem (najčešće tako i ispadne). S druge strane, ko zna kakve će nove puteve upravo to, beskorisno učenje otvoriti, do kakvih novih učenja će nas dovesti.
1 - Delez se slikom mišljenja bavio i u drugim tekstovima, na primer u Hiljadu ravni. Pojmovni likovi iz Šta je filozofija? odgovaraju slici mišljenja.