Bog može to. Al' kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.
Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je bivstvovanje. Lako bogu.
Al` kad mi jesmo? I kada će on
zemlju i zvezde tvome biću dati?
Ljubav tu malo znači, možda plah,
mladiću, glas ti mami - moraš znati
zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv.
(Rajner Marija Rilke, Soneti Orfeju, Prvi deo, III)
Intepretacije Hajdegera najčešće idu u jednu od dve krajnosti: ili se tvrdi da bitka ima zahvaljujući tubitku (ovakve interpretacije su sve više passé), ili se tvrdi da je otvorenost tubitka posledica nekakvog mističnog bitka, čiji smisao niko ne razume (osim pojedinih plaćenih hajdegerologa koji to ponekada slute u magnovenju). Teorije "mističnog bitka" svodi se na ideju da je bitak izmešteno središe, trajni nepomični centar koji se uvek povlači. Teško je u ovakvim intepretacijama izbeći svođenje bitka na povlašćeno bivstvujuće, koje nikako ne možemo da spoznamo. Upravo ovu vrstu intepretacija Hajdeger je kritikovao u svojoj knjizi Uvod u metafiziku, gde insistira da bitak ima vrlo određeno značenje. U toj knjizi Hajdeger je uspeo da objasni šta mislimo kada kažemo da nešto jeste, i to na (samo) nešto preko 200 strana. (Po mom mišljenju, to je veoma velik uspeh). I ne samo to: uspeo je da pokaže kako smo došli do toga da baš to mislimo kada kažemo da nešto jeste. U jednoj rečenici pod pojmom bitak danas podrazumevamo postojanost. Biti znači postojati (istrajavati), i, kao postojanost, bitak se suprotstvlja prividu i nastajanju. (Ovakva interpretacija bitka je, prema Hajdegeru, pad u odnosu na predsokratovace.)
Kako Hajdeger izbegava ove dve krajnosti? Tako što, pored bitka i tubitka, uvodi treći termin: događaj (Ereignis). Događaj otvara otvorenost tubitka kroz koju se bitak ispoljava, to je susret tubitka i bitka. U knjizi Uvod u metafiziku Hajdeger se ne bavi eksplicitno događajem. Setimo se da su predavanja Uvod u metafiziku održana 1935. godine, godinu dana pre početka pisanja Doprinosa filozofiji u kojima događaj postaje centralni motiv njegovog mišljenja. Ipak, Uvodu u metafiziku nam daje nagoveštaje.
Prvi nagoveštaj je da se otvaranje otvorenosti nikada ne dešava naprosto samo od sebe.
Neskrivenost se dešava jedino u onoj meri u kojoj je iznosi delo: delo reči kao poezija, delo kamena kao skulptura ili hram, delo reči kao mišljenje, delo polisa kao mesta istorije koji sve ovo temelji i čuva.
Neskrivenosti je potrebno da se uspostavi kroz delo koje bitak dovodi pred tubitak. Ovu ideju Hajdeger je detaljno razradio u Izvoru umetničkog dela gde navodi načine uspostavljanja istina, načine na koji se otvara otvorenost.
Jedan način na koji se istina uspostavlja ... je kroz postavljanje u [umetničko] delo. Drugi način na koji se istina pojavljuje je kroz akt osnivanja države. Još jedan način na koji se istina pojavljuje je kroz blizinu bivstvujućeg koje nije obično bivstvujuće već je bivstvujuće koje je naviše u bitku. Još jedan način na koji se utemeljuje istina je kroz suštinsku žrtvu. Takođe, način na koji nastaje istina je kroz zapitanost mislioca, koji, kao neko ko misli bitak, imenuje ono što je najvrednije pitanja. Nauka, nasuprot ovome, nije originalni događaj istine, već se uvek razvija u domenu istine koji je već unapred otvoren.
Istina (neskrivenost) za Hajdegera nije datost koja večno ostaje takva kakva jeste, već je uspovljena kroz delo. Nova dela uspostaviće nove neskrivenosti. Otud bitak ima istoriju, a mi imamo aktivnu ulogu u istoriji bitka.
Primeri toga su očigledni. Recimo, kada je Kandinski 1910. počeo da slika apstraktne slike, ne samo da je naslikao odlične slike, već je i promenio značenje pojmova "slika", "slikati", "gledati sliku"... Stvorio je novi stil, a to znači način na koji su nam bivstvujuća data (svet).
(Ovakvom razumevanju istorije uspostavljanja istine suprotstavljaju se (pogrešne) interpretacije Fukoa, prema kojima istina nastaje spontano u mreži odnosa moći, a mi u tome imamo samo pasivnu ulogu. Naravno, sam Fuko je više puta naglašavao značaj aktivne uloge u otporu odnosima moći, posebno potencijal koji imaju "lokalne akcije", na primer u "Revolutionary Action:'Until Now'")
Ovde moramo da pazimo da ne skliznemo u drugu krajnost interpretiranja Hajdegera, prema kojoj tubitak prozivodi dela, "stvara" otvorenost, izmišlja bitak. Otvorenost je preduslov svakog stvaranja i prethodi svakom stvaranju. Otvorenost postavljena u delo preduslov je da bi bića uopšte bila bića. U Izvoru umetničkog dela Hajdeger kaže:
Ljudi i životinje, biljke i stvari nikada nisu poznati nepromenljivi objekti, koji samo slučajno postanu odgovarajuće okruženje za hram [delo koje otvara otvorenost], koji je jednog lepog dana dodat onome što je već bilo tu. [Umesto toga] hram daje stvarima njihov izgled, a ljudima pogled na sebe.
Kao što ne možemo da kažemo da je neko izmislio jezik, ne možemo reći ni da je Kandinski izmislio apstraktno slikarstvo. Stvaranje dela, prema Hajdegeru, je više od aktivnosti: to je idenje u susret događaju, uz stalnu opasnost ne samo da događaj izostane, već da se ispostavi da je događaj kom se ide u susret grozna karikatura sebe samog. Kliše je, kao primer, navesti da je Hajdeger video "unutrašnju istinu i veličinu" nacizma kao "susret globalne tehnike i modernog čovečanstva".
Ovo nas dovodi do drugog nagoveštaja:
Ukupna zapadna tradicija i, u skladu sa tim, razumevanje bitka koje je i danas dominantno sumirani su u sintagmi bitak i vreme... Zašto baš vreme? Zato što je, u začetku zapadne filozofije, perspektiva koja vodi razumevanje bitka postala vreme, ali na takav način da ta perspektiva kao takva još uvek ostaje skrivena. Ako je ousia, a to znači stalna prisutnost, na kraju postala fundematalno razumevanje bitka, šta je onda neskriveni temelj ... [razmevanja bitka] drugo nego vreme?
Perspektiva za razumevanje bitka o kojoj Hajdeger govori je vreme. Naravno, ne vulgarna interpretacija vremena koja polazi od pojma sadašnjosti, prošlost određuje kao "ne-više-sada", a budućnost kao "još-ne-sada". Takva interpretacija vremena dovela je do razumevanja bitka kao postojanja (stalne prisutnosti). Vreme o kom Hajdeger govori je konačnost tubitka. Naime, tubitak je suštinski otvoren, bitak tubitka je ekstatički, on je uvek izvan samog sebe. Prolazi kroz serije metastabilnih stanja. Dok god jeste, tubitak ima otvorene mogućnosti i jednu od njih, najličniju, najsigurniju i uvek najneizvesniju, krajnju, mogućnost da ostane bez mogućnosti, da prestane da bude (tako Hajdeger definiše smrt). Jedino stabilno stanje u kome tubitak može da bude je da bude mrtav, odnosno da ne bude. Na taj način, tubitak je u stalnom bitku-ka-smrti, tubitak umire svaki dan. (Naravno, smrt ne treba razmenti kao preminuće - ljudi najčešće umru mladi, a onda nastave da žive do duboke starosti.) Konačnost tubitka je ontološka krivica, manjkavost bitka i upravo ona otvara tubitak.
Ovde vidimo radikalnost Hajdegerove intepretacije bitka: trenutno dominantno razumevanje bitka kaže da je bitak trajan i da ga mi pasivno susrećemo, da nam se pokazuje. Hajdeger kaže da je naš susret sa bitkom (a time i bitak sam: tubitak "je mesto koje je neophodno bitku da bi se bitak otvorio", ili, još jezgrovitije "tubitak je tu bitka") ne samo konačan već i uslovljen našom konačnošću i da mi u tom susretu uzimamo aktivnu ulogu idući događaju u susret. Naravno, to ne znači da mi izmišljamo bitak.